Koliko traje "zauvek"

Moje šetnje već su nadaleko poznate - gotovo uvek su podstaknute nekom tugom, brigom, ličnim osećajem nepripadanja i lutanja. 

Rezultat svih šetnji su, gotovo po pravilu, fotografije, stihovi ili još dublja ćutnja - koja je rezultat zaključaka koji su predugo odlagani.

Ustala sam u pola osam - jedini slobodan dan i ja ne mogu da spavam. Probudila sam se po navici - sa bezveznim "nedelja" ukusom u ustima. Tu ni sto lutanja ne pomaže. Obukla sam se, uzela dva mobilna telefona jedan koji pricam samo sa Djurom ( uključila prihvatanje poziva sa liste ) i krenula. Bez smera i jasnog cilja.

Uložila sam krajnji napor da se priključim na prirodu, na plavo nebo, nepregledne tepihe cvijeća,da na taj način oteram sve gorke reči, ružne misli, tugu... ja sam bekstvo u imaginarne svetove podigla na nivo umetnosti...

Rađamo se sa strahom od prolaznosti - upiremo se svim snagama da stvorimo ili sudjelujemo u nečemu što će biti viječno.  Ne pristajemo ni na šta manje, iako znamo da su generacije prije nas pogrješile u tom pokušaju - sizifovski se borimo... Kakvo je to prokletstvo u nama? Da li je to šarena laža kojom bojimo sivilo svoje prolaznosti, dajemo aromu svom životu? Koliko uopšte traje zauvek?

Zašto je toliko važno da stvorimo nešto što će trajati duže od nas samih? A mi, mi smo tako krhki, samo jedan maleni stisak može nas uništiti - jedna gruba reč, preki pogled, stisak ruke... 

by m.p.