Zanimljivo je to čekanje srodne duše koja nikako da se pojavi. Čekanje da nas neko prepozna, da se zaljubi u nas i da nam promeni život… Slušao sam jednom razgovor dve devojke, dve najbolje drugarice i tema je bila kako da se što bolje udaju. Jedna je htela nekog obrazovanog, nekog dovoljno pametnog sa kim bi moglo i da se priča.
A ova druga se na to samo nasmejala, njoj to nije bilo važno – bitno je da tip ima para a za ostalo ćemo lako. I zaista, u toj rečenici „za ostalo ćemo lako“ staju sve tragedije ovoga sveta. U tom prividu mogu da se smeste svi loši brakovi, maltretiranja, ucene, promašeni životi… Već vidim ovu devojku kako priprema klopku za muškarca, kako planira da mu usisa i poslednju kap slobode, da ga obavije svojim sebičnim pipcima i da ga u potpunosti uvuče pod svoje. A vidim i njega kako oduševljeno naseda na sve to i kako se hvali okolo idealnom devojkom koja ga bezinteresno voli. Biće na početku najbolji prijatelji, a kasnije, kada isplivaju sva ona odvratna prećutkivanja, najgori neprijatelji koji neće moći da smisle jedno drugo… Uglavnom, svi mi čekamo tog nekog, samo što taj neko nikako da se pojavi. Onda počinjemo da ga izmišljamo, kreiramo njegove osobine, zamišljamo ga sa nama na letovanju, ili kako radimo neke obične stvari. A te osobe nema, nikako da dođe… Doduše prepoznajemo je na trenutak, negde, u nekome, zavaravamo se mesec, dva ili duže a onda se još više razočaramo, shvatimo da to nije to i bude nam još gore. Pitamo se da li treba da pristanemo na one koji nam se nude, koji hoće sa nama, ili da čekamo i dalje pa šta bude. Godine neumorno prolaze. Što si stariji sve je teže jer više hoćeš i znaš a realno sve manje možeš. Nisi načisto ni sa sobom a o drugima i da ne govorimo. Vreme protiče pored nas a mi stojimo ukopani u mestu i čekamo. Naša generacija se u međuvremenu poženila, udala, podiže decu, ispraća ih u školu, dočekuje ih iz grada dok mi i dalje čekamo pravu priliku. Tešimo se kako je samoća bolja od lošeg braka. Delimo ljubav sa kim god stignemo, spuštamo kriterijume, prilagođavamo se, pristajemo na ono na šta ranije ni u snu nismo… Upravo smo saznali da se naša najveća ljubav oženila. Zovu nas na 15 godina mature. U pozorištu prestajemo da igramo ljubavnice i sve više počinjemo da igramo tetke i majke. Umesto glavnih aktera u životu postajemo savetnici, dobre komšije. Sve više posmatrači, sve manje učesnici. Menja nam se i telo, počinjemo da osećamo prve znake starosti. Gledamo tuđu decu kako rastu pored nas, krstimo ih, slavimo njihove rođendane a u dubini duše osećamo prazninu jer dobro znamo da ništa od toga nema veze sa nama… I zaista, da li treba pristati na ono što nam se nudi, ili treba sačekati pravu priliku i izboriti se za nju?
Ne znam kako je sa vama, ja i dalje čekam…
Ne znam kako je sa vama, ja i dalje čekam…
by S.S.
Nema komentara:
Objavi komentar