Obećala si jednom u detinjstvu da ćeš biti večna, otkle god se vraćali da ćemo te zateći, kao senku ispod kućne strehe, kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe da je nisi, kao ribarske žene, presedela na pučini gledajući; nije bilo bure ni brodoloma da nismo posle njih pored neba ugledali i tvoje lice. Gde god bismo se probudili, bila si u prozoru, ti i sunce; bila si nam uvek na dohvatu ruke kao voda, uvek kao vazduh prisutna i neophodna.
Obećala si nam da ćeš biti večna...
Za moju majku... jednom
me neko pitao:
"Nedostaje li ti"...?
Nisam
odgovorila!...? okrenula
sam se, otišla tiho
šapnula... PREVIŠE!!!
Nema komentara:
Objavi komentar