Za tacno toliko, sutra u ovo vreme, zakoračiću u jednu novu fazu svog malenog zivota. Sutra, u ovo vreme, nosice svoj novi ranac , nestrpljivo ce pogledom traziti drugare da ih pita da li zeli da sedi s njim, a istovremeno ce, krajickom oka, kontrolisati da li smo tu, kao sto smo i obecali.
Ooooo, da, frka mi je, negde u dubini duse i mozga. Tesko mogu da ga zamislim kako mirno sedi u klupi i skoncentrisano slusa uciteljicu. Jos teze kako izlazi na odmor i vraca se bas u svoju ucionicu. Srecom, zakljucava se skola, pa ce ga negde u zgradi sasvim sigurno naci.
Jos godinu dana u vrticu, po uzrastu, mesovitoj grupi, napravilo bi od njega vrlo nezgodnog manipulatora s gomilom losih i tesko promenljivih navika. Adaptacija u skoli bi tek tad bila pravi pakao. To bih nazvala sazrevanjem u pogresnom smeru.
Znam, puno pričam. Bice da je od nervoze. Bice i da imam malo prava na to. Sutra je za nas veliki dan. Rekli su: ako ne bude islo, moze da se vrati u vrtic. A ja sam valjda bez mozga i ne znam sta bi to znacilo za njegovo, i ovako trosno i krhko, samopouzdanje. Ne, gospodo, povratka nema. Sine moj, ne okreci se unazad, preti vrtoglavica. Tu smo gde smo i mozemo samo napred. Pazi sad, spaljujem most, a u vrtic idemo samo u produženi boravak, jer tvoja baka još radi. Nek´ nam je sa srecom :-)
Poseban dan, dedin i babin unuk porastao i pošao u školu...!!!!!
torta za babinog prvaka
Nema komentara:
Objavi komentar