avgust,04.1982.godina
Treći avgust hiljadudevetstotinaosamdesetdruge godine (wow!) , osvanuo je kao i svaki drugi ljetnji dan. Toplo jutro se kotrljalo u svom uobicajenom ritmu. Bez obzira sto mi je stomak bio do zuba, nije me držalo mesto i riješila sam da odem u kupovinu baletanki i kod frizera. Baš su mi trebale nove baletanke, sećam se. Usput ću svratiti do Ljilje, razmisljala sam, i do mog ljubimca Baja i male Meme. Baš su mi prijale te trudničke šetnje. Mlado telo ne oseća teret, predpostavljam.
Obišla sam cio grad, vidjela se i dogovorila sa svima da se vidimo te veceri u 10 kod nas u dvorištu, ručala s Djurom, otišla kod majke i napokon oko 7 prilegla malo. Čudno je kako se sjećamo nekih sitnica koje ne bismo zapamtili da nas splet dogadjaja nije prisilio na to.
Kako sam imala jos 3 sata dok nedođu moji najmiliji, resila sam da malo dremnem.Nije mi uspjelo, jer su kod Djurovića došli prijatelji iz Beograda.Nije mi prijao njihov dolazak,u kući je bila gužva i ja opet po zna koji put u toj kući nisam bila centar oko koga bi svi trebali da se vrte.S Ljiljom sam se dogovorila da će mo rano ujutro ići u kafic na tople kroasane i kafu.To mi je malo umirilo unutrašnju nervozu koju sam osjećala sve dok nisam legla.
Oko 4 h, tog 4. avgusta 1982.godine, učinilo mi se da je zazvonio telefon i ja sam skocila refleksno da se javim – i tada sam osetila kako mi slapovi teku niz noge. Vodenjak! Pa kako sad! Za par sati treba da se nadjem u kaficu sa Ljiljom! Oooo a u medjuvremenu cekam da pocnu bolovi koje su mi tako dugo najavljivali.Skupljam stvari,zovem mamu, a Djuro uzima pjenu za brijanje i nanosi na lice:
ja: – ” Jesi ti poludeo covece???POLAZI!”
Pola šest .
Jedva smo stigli do bolnice jer je Djuro jedva ubacio u brzinu. Zbunio se čovek. Ulazim u prijemnu i govore mi da se skinem iza paravana. Nekako lebdim, nemam pojma šta će mi se desiti. I dalje nema ni najmanjeg bola.
Sklanja se zavesa mog paravana ( parče tkanine koje visi na nesrecnoj sipkici) i pojavljuje se zenski lik u belom mantilu:
doktorka: ” Miro?”
ja: ” Da?”
doktorka: ” Miro ti si!!! A bas sam razmisljkala da li si ti ….bla bla…bla…dodji lezi da vidim ja kako to ide!”
Secam se Marije. Studirala je medicinu sa mojom komšinicom . Starije od mene 5-6 godina. I eto ti sada sudbine: Marija će da me poradja!
Marija ( doktorka): ” Miro nista ne brini, idemo gore da te pripremimo, ovo će brzo da ide.”
A što me nista još ne boli?
Vode me na sprat, ulazimo kroz leptir vrata, čujem žene kako stenju, pričaju, jauču, proklinju dan kad su srele ( neka muška imena ). Gledam Mariju, ona mi namiguje – lako je njoj.
Marija: ” Dodji, smestiću te u posebnu salu da ne slušaš ovo. Lezi na sto i čekaj da oslobodimo u porodjajnoj neki krevet.”
Klimam glavom i dalje čekajući da počne NESTO da me boli. Razmišljam u backgroundu, gde je Moja babica Branka zbog koje sam došla da se porodim iz Beograda u Podgoricu. Nema je, na odmoru je. U tom trenutku, čujem neku gungulu u hodniku: šta je sada?
Moj brat se pojavljuje sa čitavom četom hirurga ( drugara) u braon pelerinama: o Boze, kakav blam. Lezim na nekom stolu, a eto njega pametnog s pola hirurgije!
Pomolio glavu, nasmijao se nesvestan da ce dobiti u glavu prvo sta mi padne pod ruku!
Nemam snage za to, i milo mi je što je blizu mene.Ipak kažem” Jesi li ti normalan!!! Makni te ljude!”
” Dobro, dobro, bice sve u redu. Jel ti treba nesto?”
” Malo privatnosti!”
16,00 sati
Prebacuju me u porodjajnu salu.
Kazu poradjam se – mene i dalje nista ne boli.
Pojavljuje se Moj doktor, napokon! Moj brat je tu to je važno, Marija se smješka, pita me sta radim, gde radim, kako sestra, moji , ja se smješkam, odgovram. Babica se krsti:
babica: ” E i ovo da doživim, da se porodilja smeska!”
18,30 sati
Stavljaju mi oko stomaka neke trake, umiruju porodilju pored mene, kažu nemam kontrakcije, moraju da čuju na nekom aparatu. Počinju da viču na mene. Napinjem se ja, ali i dalje me nista ne boli! Jel` to normalno?
19,00 sati
Gubim vazduh i izbacujem dete iz sebe! Fantasticnost Radjanja!
Moja ćerka izlazi iz mene.
Smeškam se, ne verujem da je to TO!
A ništa me nije boljelo…
I dan danas, ona me ne boli.
Moja ćerka.
Moj ponos.
Srećan 31. rodjendan.
Djuro kukavica, presjedio je u kolima, nigdje blizu mene, dok sam ja dremljivo pokušavala u bolničkom krevetu, da shvatim šta mi se upravo desilo.Obožava svoju ćerku i njena je stalna prećutna podrška.
Ovog 4 avgusta 2013 godine moja ćerka ima Damira, Petra i Martinu i naravno nas troje
Pogledaj na kalendar prolaze dani, a meni se čini da je isto ko i lani, nije isto godina ti je više, srećan rođendan želi ti…mami
Nema komentara:
Objavi komentar