Sećam se da mi je nedelju dana pred porođaj majka rekla da prošetam do obližnje škole i dobro pogledam svu decu koja trčkaraju okolo. Namera je bila da mi smanji strah od porođaja, uz poruku da su svu tu decu rodile majke, što će reći – prirodna stvar, da prirodnija ne može biti. Upalilo je, priznajem, i hvala joj na savetu.
A sada pogledajte svoje odbornike, poslanike, ministre, premijera i predsednika. Osim što su i njih rodile majke, svi su imali učitelje, nastavnike i profesore.
U našim učionicama sede budući poštari, vatrogasci, policajci, medicinske sestre, lekari, sudije, predsednici sudova, načelnici policije, prodavci, frizeri, beskućnici, kriminalci, narkomani, humanitarni radnici, majke i očevi, usvojitelji i hranitelji, direktori, naučnici i ratari. Zajedničko im je to da su deca i đaci. Neko od njih će možda zadužiti svet nekim svojim pronalaskom, a neko će postati ubica. Šta god da postanu, to se neće desiti samo od sebe. Biće tu nasleđenih osobina, njihovog sopstvenog zalaganja, ali i mnogo uticaja porodice i društva, pri čemu je uticaj škole sve samo ne zanemarljiv.
Kada bismo svakoga dana ulazili u učionicu imajući na umu da pred nama sede i budući naučnici i buduće ubice, ne bi nam bilo dobro. Mislim, stalno prisutna svest o tome bila bi veoma opterećujuća.
A opet, kada bismo svaki put kada se obratimo đaku baš to imali na umu, možda bismo nešto i popravili, nekog ohrabrili, a nekoga sprečili da postane to što će postati. Kolika je stvarna uloga učitelja u trasiranju puta kojim će čovek jednog dana ići? (Kada kažem UČITELj, mislim na sve prosvetne radnike, od vaspitača, do univerzitetskih profesora)
Rekla bih da se moderno društvo trudi da postane sve manja.
Rekla bih i da mu dobro ide.
Čitajući o obrazovnim sistemima raznih zemalja, naišla sam na sve što može da vam padne na pamet – od kursista, do obavezne magistrature za rad u običnoj školi; od učitelja kome se klanjaju, do onog koga oslovljavaju po imenu i služi đacima da se igra zajedno sa njima. A onda se setim da je Platon bio Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i shvatim da dobar učitelj ipak može mnogo.
Pazite, nekome od nas u odeljenju definitivno sedi budući premijer ove zemlje!
Znači, od septembra širom otvorite oči.
Zamislite šta je sve moglo da bude drugačije da su tamo neki učitelji, pre trideset i kusur godina, govorili:
“Ne, ne možeš da vičeš na svoje drugare samo zato što si predsednik odeljenjske zajednice.”
“Možeš da pomogneš domaru da čisti sneg oko škole, ali ne možeš da zoveš sve đake da stoje napolju i aplaudiraju, jer mogu da nazebu.”
“Lepo je što želiš da odeš do druge škole i sprijateljiš se sa direktorom, ali moraš da shvatiš da on ima svojih problema i da nema uvek vremena za đake iz drugih škola.”
“Ne brini, blagajnik ume sam da sakupi novac za predstavu. Nema potrebe da se mešaš u njegov rad. Da, znam da si ti predsednik odeljenjske zajednice, ali on je bolji matematičar. Ne, nema potrebe da sada organizujemo javno takmičenje u školskom dvorištu iz tablice množenja.”
“Divno je što napamet učiš latinske citate, ali mislim da bi ipak trebalo malo da porazgovaramo i o njihovom značenju.”
“Lepo je što voliš svoga brata, ali i brat ponekad pogreši. Ako mu zaista želiš pomoći, pomozi mu da ne greši, umesto što sakrivaš njegove greške.”
“Razumem da bi voleo da imamo bazen pored škole, ali moraš i ti da razumeš da tu žive neki ljudi i da mi nemamo prava da ih teramo da se sele zbog bazena.”
“Jeste bilo hrabro otići u drugu školu u vreme kada je zakazana tuča, ali je trebalo da skineš naočare. Mogao si i ti da budeš povređen.”
“Ne, ne možeš ti da izdaješ salu za fizičko, jer ona ne pripada samo tebi.”
“Izabran si za predsednika odeljenjske zajednice. Dobro, bila je sezona gripa i polovina učenika nije bila tog dana u školi, ali činjenica je da je od prisutnih đaka za tebe glasala skoro polovina. Postavi pravilno zadatak i izračunaj koliko procenata učenika ovog odeljenja tebi zaista daje podršku. Ne, ne. Nisi me razumeo. Koliko procenata od ukupnog broja đaka u odeljenju? Ukupnog.”
“Zaista moraš da shvatiš da nije neophodno da te svi vole i misle da si najbolji. Zašto se sada ljutiš?”
“Draga deco, morate dovoljno da spavate i da odmorni dolazite u školu. Kada ste nenaspavani, nervozni ste i svađate se sa svima.”
“Kako to misliš da nikada ne ideš u toalet? Fiziološke potrebe su prirodna stvar. Svi idemo u toalet. U suprotnom se možemo razboleti. Kako? Ne, to nije nešto čime se možemo hvaliti. Za pohvalu su dobrota, plemenitost, tolerancija, ali se ni tada ne treba hvalisati. Kako? Da, da. Mogu drugi da nas pohvale, ali nije u redu da im kupujemo kikiriki na odmoru da bi to radili.”
“Zaista cenim tvoju maštu i mislim da je lepo što ti je Supermen idol. Ali, da napišeš u formularu da si sa Kriptona?”
Ko zna kako bi nam danas bilo da su učitelji malo više obratili pažnju.
Zato, od septembra otvorite oči i pamet u glavu!
Nema komentara:
Objavi komentar