Možda je i istina... možda stvarno rušim kamene zidove mladosti. Kamen po kamen pada na suprotnu stranu i otvara mi se širok prolaz. A šta ako ne želim da nogom kročim na tu drugu stranu. Tamo je sve nepoznato, ljudi su drugačiji, možda je čak i vreme promenjeno. Zar ne mogu još malo da ostanem ovde, ovde gde pripadam? Zar stvarno moram nastaviti put? Znam da ću se uvek moći vratiti, nije to problem. Problem je u tome što više neću pripadati ovom svetu iz kojeg danas odlazim. Vraćaću se samo u posetu sećanjima, prošlosti. Poput kojekakve bakice u starom odelu zakucaću svojim unucima na vrata. U ogromnoj korpi nosiću bezbroj kolača i poslastica. Eto, samo zbog toga bi me ljudi i čekali. A šta je sa svim onim što sam ovde postigla? Zar sve nosim sa sobom u taj drugi svet? Zar ništa ne ostaje u mladosti? I opet kažem 'amo sećanja', to je i istina, to je sve što preostaje. Barem sam se trudila da me drugi zapamte po dobrim osobinama, bar se nadam da nikoga nisam povredila, ako jesam, nadam se da je rana zalečena i da ćemo se ponovo sresti u novom svetu gde ću moći reći 'Izvini za ono pre, bila sam mlada, nisam znala šta radim'. I nadam se da ću se sa svima sastati s osmehom na licu, nadam se da raširenih ruku poletećemo jedni drugima u zagrljaj.
Ne idem toliko daleko, možda svega par centimetra. Ali opet, sve se menja, JA se menjam u potpunosti. Više nema kikica i cvetnih venčića u kosi, više nema priča i uspavanki za laku noć. Došlo je vrijeme kad ja nekom drugom pravim te iste kikice i venčiće.
Biće lepo, osećam. Budućnost me čeka.
