Vreme je stalo u četvrtak 17.januara u pola 3 ujutru. Od tada sve što mi se dešava, dešava se nekako mimo mene, sa mnom ali bez mene, bez mog znanja, bez mog uticaja. Desilo se mnogo toga. Sahranila sam brata. Svako jutro kada otvorim oči, prožme me neobjašnjiv neki osjećaj... Neznanje gde se nalazim, kako sam tu dospela, sta mi se dešava, šta me čeka... Dan prije, dok sam se vraćala iz bolnice, po njegovu piđamu, šolju, peškir, čarape... prošle su mi kroz glavu sve stvari koje će mi se dešavati u mom budućem životu.... Bila sam neubedljivo uverena da će sve biti dobro, da mnogi ljudi prežive ... da odem kući, da mu donesem sta mu treba.... Uvek do sada sam u tim nekim momentima koji su bili nekakve prekretnice u mom životu imala osečaj da će ipak sve biti u redu. Ovaj put nisam imala taj osećaj. Tog istog dana vraćala sam se ćuteći sa Ljiljom, noseći u jednoj ruci njegove cipele i u drugoj njegovu jaknu i kroz glavu su mi prošle scene kako mi govore da je umro, njegova sahrana, moj budući zivot bez njega.... Grudi su mi se stegle kao da mi stoji kamen od hiljadu tona na njima.... Došle smo kući, spakovale stvari, pile kafu... Rekla sam joj da brinem, da imam loš osjećaj, da nisam spremna na to, da nisam mislila da mu je tako loše, da sam ljuta na njega jer nije hteo u bolnicu, da mu se nisam obratila ceo put do hitne, da mu nisam rekla da ga volim i da se ne plaši..... Ona je prilično samouvereno rekla da ne brinem, da je sad u bolnici, da će biti dobro, da ću stići to sve da mu kažem.... Ležala sam jos malo i držala glavu u njenom krilu i u 3 sata ustala da se istuširam i polako spremim da se vratim u bolnicu. U tom trenutku duboko duboko sam udahnula, osetila sam nekakvo olakšanje, blaženstvo, sigurnost, šta li... Rekla sam "Mozda će ipak sve da bude u redu. Pa mora da bude, obećao mi je da jos neće da ode".... Spremila sam se i došla u bolnicu. Doveli su nas u neku sobu i rekli da sačekamo lekara. Srce mi je lupalo kao hiljadu bubnjeva.... Doktorka je došla i počela da priča, slušala sam je bez daha... Posle kraćeg uvoda rekla mi je da je moj brat umro. Da su pokušali i da nije moglo nista da se uradi....
Sahranjen je u subotu, onako kako sam mislila da bi voleo... Bio je lep dan, nije bilo popa, njegov drug je odrzao jedan divan govor i nažalost nije bilo njegove muzike... Ne mogu ni da pokušam da objasnim kako sam se tada osećala. Nezaboravno. Neopisivo... Nesvakidasnje. Nisam plakala, mislila sam na sve lepo što sam od njega naučila. Mislila sam na to kako čovek nije samo tijelo. Kako smo mi jedan komadic mame i tate, i ako bi ste njega pitali on je bio najlepši njihov komadić.... Kako ću ga uvek voljeti i svakog dana pomisliti na njega. Kako ću ga se sjetiti kad god čujem početne takstove nekih pjesama, kako ću mu posvetiti svaku fotografiju koju napravim, pomisliti na njega kad vidim zvezdu padalicu.... I na kraju samo kako mi vec beskrajno, beskrajno nedostaje......
Ne sanjam ga još uvek često... stalno je prisutan... Odabraću jednu nedelju samo za nas dvoje.... Nisam jos uvek počela da tugujem, zapravo. Plašim se... da neću umeti da stanem. Plašim se da ne umem to. Osećam se kao tempirana bomba...
Danas sam kući, praznici, kuća i jelka okićena,mirišu kolači, Petar i Martina su tu, pokloni, posmatram kroz prozor, sunce, udišem vazduh, pijem kafu, fotografišem, upijam sve oko sebe....Apsolutno je veličanstveno! Danas je bio dobar dan. Nadam se da će ih biti još.... Znam. Kao što znam i da sledi dan za plakanje.. Čeka me iza ugla.
po ko zna koji put za tobom placemo
Nema komentara:
Objavi komentar