Kada ode jedan od nas

Kada ode jedan od nas, ostaje samo nenadoknadiva praznina i tuga teška kao kosmos. Svesni prolaznosti, još uvek nesvesni kompleksnosti gubitka, postajemo nemi svedoci protoka vremena i kratkoće bivstvovanja u ovom našem malom svetu. Jedan, ovozemaljski život proleti kao tren, a onda nas više ovde nema.
Kada jedan od nas ode, ostaju sećanja na izgovorene reči, dragi lik i mili osmeh, koje više, ovde, nećemo čuti, nećemo ugledati. Ostaju sećanja na poneki, ukraden trenutak, neizbrisiv i nezaboravan. I večito pitanje: zašto, koje uvek postavljamo, iako smo odgovara svesni još odavno, još od nekog našeg prvog gubitka, tamo nekada... Ostaje neverica stvorena činjenicom da nismo neuništivi kao celina, ostaje okrnjen naš lepi san o našoj postojanosti, naš vrt izgubi najlepši cvet, a potok presuši u trenu.
Kada ode jedan od nas, ni mi više nismo ono što smo bili, gubitak nam nešto doda, mnogo više oduzme, ulije nam malo snage, učini nas znatno ranjivijim. I mi, tako uskraćeni za jedan čitav deo nas samih, ostajemo ovde, žaleći za onim ko je otišao, žaleći za svakim izgubljenim trenutkom, onim koji smo, u nekoj večitoj žurbi, propustili, žaleći za svakom neizgovorenom, toplom, rečju i za svakim osmehom kojim se nismo nasmešili.

Kada ode jedan od nas, i jedan deo nas samih odlazi sa njim.
Mirno spavajte, andjeli, jednom ćemo svi, ponovo biti zajedno. Jednom ćemo, opet biti cijeli.