to je prijateljstvo

Zaboravila sam da pišem. Mislim, jos uvijek se sjećam slova i one čudesne sposobnosti nizanja slogova u riječi, a potom njih u rečenice. Ali pisanje... ono nešto što mi je ranije dolazilo tako prirodno i nešto što mi je pričinjavalo zadovoljstvo, toga nekako ima manje... Neću reći da je posve nestalo jer očito, evo, ponovo pišem.

Noćas pišem o svojim prijateljima koji su uvijek bili uz mene kad sam ih trebala...

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.
Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

 
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život.
Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva…ko zna zbog čega, kao ljubav. A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…   

                                                                        
Meša Selimović