Bilo koje riječi slaba su utjeha onima koji ne mogu preboljeti i čije duše zaplaču kad zabole sjećanja, prošlo je 27 godina.
Kad naiđe tuga... (napisano pre nekoliko godina, nakon što mi je umro otac)
…
shvatimo da nas nisu dovoljno učili toj veštini prihvatanja tuge,
nebežanja, nesakrivanja. Kažu nam da plačemo, da to donosi olakšanje.
Ili da mislimo na one zbog kojih moramo da čuvamo sebe. Ili da je to
zbog šoka ineočekivanosti, nepripremljenosti.
A cela je mudrost u prihvatanju. Nije to snaga. Nema veze sa tim koliko je neko jak, a ne znam ni kako bi se to izmerilo. Naprotiv. Pre ima veze sa tim koliko si slab i ranjen i svestan toga da tvoje batrganje neće sprečiti vir da te odvuče na dno. Da, sećam se da me je neko nekada učio šta se radi kada te vrtlog rečnog vira uvlači u sebe: duboko udahneš vazduh, opustiš ruke pored tela i prepustiš se. Bez ikakvog otpora. Kažu, vrtlog će te usisati, odvući na dno, i istim putem “izvrteti” na površinu i odbaciti od sebe.
Danas mi je prva asocijacija na tugu – vir. Ne vrtlog. Vrtlog pravi sintagme sa nekim drugim rečima, na primer “vrtlog strasti”. A vir je mračan, nepoznat, preteći, ne znaš mu dubinu, ne znaš kakvo je dno, i vuče te, a ne vidiš silu koja ti drži stopala, i ne da da biraš na koju ćeš stranu.
I nemam pameti, nemam mudrosti, ne sećam se pročitanih knjiga, ne sećam se dobrih filmova.
Osećam se kao dete koje ne zna ništa, pa čak ni da se boji. Uzimam vazduh u stomak, u pluća, opuštam ruke uz telo i - stid me je pomalo da priznam - ne sa suzama, već sa malaksalim osmehom pomirenosti, i izmirenja, i ogromne ljubavi - prihvatam bol kao najnormalniji deo sebe, kao prste koji su sada na tastaturi, kao pramen kose koji mi sada smeta, kao nogu koja je utrnula jer sedim na njoj… Kao da je izrastao jos jedan deo tela, i prosto – tu je. Tvoj je. Moj je.
Mislim da je to veština kojom se tuga upoznaje, priznaje i preživljava. Ne plač, ne misao o onima kojima sam potrebna, ne traženje utehe, osluškivanje nečijih toplih i nežnih reči, traženje dovoljno širokih ruku da se u njih sakriješ….Ne.
Bol traži da ga pustiš u sebe, a ne da ga od sebe guraš. Tuga nije današnji ručak, i ne možeš da je svariš za jedno popodne. Zato ne treba uzaludno lučiti kiselinu.
Tuga jeste prirodno stanje, baš kao i radost.
A cela je mudrost u prihvatanju. Nije to snaga. Nema veze sa tim koliko je neko jak, a ne znam ni kako bi se to izmerilo. Naprotiv. Pre ima veze sa tim koliko si slab i ranjen i svestan toga da tvoje batrganje neće sprečiti vir da te odvuče na dno. Da, sećam se da me je neko nekada učio šta se radi kada te vrtlog rečnog vira uvlači u sebe: duboko udahneš vazduh, opustiš ruke pored tela i prepustiš se. Bez ikakvog otpora. Kažu, vrtlog će te usisati, odvući na dno, i istim putem “izvrteti” na površinu i odbaciti od sebe.
Danas mi je prva asocijacija na tugu – vir. Ne vrtlog. Vrtlog pravi sintagme sa nekim drugim rečima, na primer “vrtlog strasti”. A vir je mračan, nepoznat, preteći, ne znaš mu dubinu, ne znaš kakvo je dno, i vuče te, a ne vidiš silu koja ti drži stopala, i ne da da biraš na koju ćeš stranu.
I nemam pameti, nemam mudrosti, ne sećam se pročitanih knjiga, ne sećam se dobrih filmova.
Osećam se kao dete koje ne zna ništa, pa čak ni da se boji. Uzimam vazduh u stomak, u pluća, opuštam ruke uz telo i - stid me je pomalo da priznam - ne sa suzama, već sa malaksalim osmehom pomirenosti, i izmirenja, i ogromne ljubavi - prihvatam bol kao najnormalniji deo sebe, kao prste koji su sada na tastaturi, kao pramen kose koji mi sada smeta, kao nogu koja je utrnula jer sedim na njoj… Kao da je izrastao jos jedan deo tela, i prosto – tu je. Tvoj je. Moj je.
Mislim da je to veština kojom se tuga upoznaje, priznaje i preživljava. Ne plač, ne misao o onima kojima sam potrebna, ne traženje utehe, osluškivanje nečijih toplih i nežnih reči, traženje dovoljno širokih ruku da se u njih sakriješ….Ne.
Bol traži da ga pustiš u sebe, a ne da ga od sebe guraš. Tuga nije današnji ručak, i ne možeš da je svariš za jedno popodne. Zato ne treba uzaludno lučiti kiselinu.
Tuga jeste prirodno stanje, baš kao i radost.
