26. sij 2017.

kad voljeni nedostaju... moja majka








Bilo koje riječi slaba su utjeha onima koji ne mogu preboljeti i čije duše zaplaču kad zabole   sjećanja, prošlo je 20 godina...




Majko,

     



Dođeš ti meni u snove,
pa se ispričamo k'o
nekad, k'o nekad se
smijes i opet odeš,
 i dugo još odzvanja 
taj osmijeh...
Znam da sam budna 
tek kad mi suza
niz lice krene...

24. sij 2017.

Tek sad shvaćam suze moje majke koje su me živcirale



Suza ponosnica pomogla mi je da shvatim sve suze moje majke koje su me izbacivale iz takta na svakoj školskoj priredbi, sportskom natjecanju i drugo.




Otkad sam postala majka i baka, svaki dan iznova učim. Kao da neprestano učim novu, veliku lekciju i smisao. Poštujem i one žene koje ne žele biti majke ili bake, ali meni je osobno činjenica da sam majka i baka na toliko fantastičan način zaokružila život i čini mi se da je to slučaj sa većinom žena. Ispravite me ako griješim. Zbog toga nisam prestala biti ono što sam bila i prije djeteta i dolaska unučadi, samo su stigle i neke nove, beskrajno lijepe uloge.

 

Prvi roditeljski na kojem sam mama, a ne dijete

Jedna od tih "novih" je recimo pojavljivanje na prvom roditeljskom sastanku pred upis u vrtić. Događaj koji je na mene ostavio tako dubok utisak da sam ga upisala u našu knjigu uspomena. Moj prvi roditeljski sastanak kao mama, ne kao dijete. Uauu! Netko će reći, predramatično. Slažem se, neš' ti stvari, ali kad nas je nazvala pedagog, rekla da smo primljeni i da trebamo doći na roditeljski zbog dogovora oko organizacije D dolazaka i boravka u vrtiću od jeseni, osjetila sam se neobično ponosno. Pobogu, nisu izmislile lift do svemira, samo je primljene u vrtić, ali majka ponosna i sretna do neba svima okolo se hvali: "Moje male djevojčice primljene su". Ljudi me gledaju u čudu pogledom koji govori "stara 'oladi!"

Za sastanak sam se uredila, odlučila sam da ću biti jedna od onih mama koje su uvijek uredno ispeglane (barem negdje moram i to biti)  i da ću se uvijek truditi ne osramotiti ih na hodniku. Danas vrtića, sutra škole i to viškom poljubaca, ispitivanjem o ocjenama kojemu je mjesto kući i sličnom.


Shvatila sam suze moje majke koje su me živcirale

Cijeli roditeljski prošao je vrlo cool, vrtić nam  odgovara i veselimo se procesu prilagođavanja koji je pred nama, a ja sam po završetku pustila suzu. Moj djevojčice ulaze u sistem i radni ritam. Moje male djevojčice postaju velike. Ta suza radosnica, ponosnica, kako vam drago, koja mi je kliznula niz obraz pomogla mi je da shvatim sve suze moje majke koje su me toliko silno živcirale i izbacivale iz takta (na svakoj školskoj priredbi, na svakom sportskom natjecanju, skoro pa na svakom ručku).


Svoje dijete odgajaš kao što si ti odgojen

To je bio prvi put kad sam rekla sama sebi - mama je u pravu. Sa svime. Više joj moraš govoriti "hvala". Gadan trenutak jer sam se klela u dvije stvari. Prva je da im nećemo dopustiti da spavaju s nama u krevetu (malo je reći da spavaju s nama, one su vladari našeg kreveta, a mi smo smetala)  i druga je da ću ja sve raditi bolje, modernije i pametnije od mojih roditelja. Ne zato što s njima nešto nije bilo u redu, već zato što se to tako valjda mora misliti. Trenutak kad shvatiš da svoje dijete odgajaš kao što si ti odgojen, dokaz je da se doista sve vrti u krug. 
Malo sam tužna jer znam da će moje male princeze, sudeći po tome, imati trenutke u kojima me uopće neće razumjeti. Ali, ako stvari nastave ići normalnim svemirskim tokom, imat će i ove druge trenutke koje jedva čekam. I sve će biti u redu.
Voljela bih da znam šta moja starija princeza misli koja sada ima Luku, Martinu i Petra.



Ispričajte me, odoh da zagrlim moju unučad.


17. sij 2017.

Kad voljeni nedostaju...moj brat




                                     


Bilo koje riječi slaba su utjeha onima koji ne mogu preboljeti i čije duše zaplaču kad zabole   sjećanja, prošlo je 10 godina...

 

 



Vreme je stalo u četvrtak 17.januara u pola 3 ujutru. Od tada sve što mi se dešava, dešava se nekako mimo mene, sa mnom ali bez mene, bez mog znanja, bez mog uticaja. Desilo se mnogo toga. Sahranila sam brata. Svako jutro kada otvorim oči, prožme me neobjašnjiv neki osjećaj... Neznanje gde se nalazim, kako sam tu dospela, sta mi se dešava, šta me čeka... Dan prije, dok sam se vraćala iz bolnice, po njegovu piđamu, šolju, peškir, čarape... prošle su mi kroz glavu sve stvari koje će mi se dešavati u mom budućem životu.... Bila sam neubedljivo uverena da će sve biti dobro, da mnogi ljudi prežive ... da odem kući, da mu donesem sta mu treba.... Uvek do sada sam u tim nekim momentima koji su bili nekakve prekretnice u mom životu imala osečaj da će ipak sve biti u redu. Ovaj put nisam imala taj osećaj. Tog istog dana vraćala sam se ćuteći sa Ljiljom, noseći u jednoj ruci njegove cipele i u drugoj njegovu jaknu  i kroz glavu su mi prošle scene kako mi govore da je umro, njegova sahrana, moj budući zivot bez njega.... Grudi su mi se stegle kao da mi stoji kamen od hiljadu tona na njima.... Došle smo kući, spakovale stvari, pile kafu... Rekla sam joj da brinem, da imam loš osjećaj, da nisam spremna na to, da nisam mislila da mu je tako loše, da sam ljuta na njega jer nije hteo u bolnicu, da mu se nisam obratila ceo put do hitne, da mu nisam rekla da ga volim i da se ne plaši..... Ona je prilično samouvereno rekla da ne brinem, da je sad u bolnici, da će biti dobro, da ću stići to sve da mu kažem.... Ležala sam jos malo i držala glavu u njenom krilu i u 3 sata ustala da se istuširam i polako spremim da se vratim u bolnicu. U tom trenutku duboko duboko sam udahnula, osetila sam nekakvo olakšanje, blaženstvo, sigurnost, šta li... Rekla sam "Mozda će ipak sve da bude u redu. Pa mora da bude, obećao mi je da jos neće da ode".... Spremila sam se i došla u bolnicu. Doveli su nas u neku sobu i rekli da sačekamo lekara. Srce mi je lupalo kao hiljadu bubnjeva.... Doktorka je došla i počela da priča, slušala sam je bez daha... Posle kraćeg uvoda rekla mi je da je moj brat umro. Da su pokušali i da nije moglo nista da se uradi....



Sahranjen je u subotu, onako kako sam mislila da bi voleo... Bio je lep dan, nije bilo popa, njegov drug je odrzao jedan divan govor i nažalost nije bilo njegove muzike... Ne mogu ni da pokušam da objasnim kako sam se tada osećala. Nezaboravno. Neopisivo... Nesvakidasnje. Nisam plakala, mislila sam na sve lepo što sam od njega naučila. Mislila sam na to kako čovek nije samo tijelo. Kako smo mi jedan komadic mame i tate, i ako bi ste njega pitali on je bio najlepši njihov komadić.... Kako ću ga uvek voljeti i svakog dana pomisliti na njega. Kako ću ga se sjetiti kad god čujem početne takstove nekih pjesama, kako ću mu posvetiti svaku fotografiju koju napravim, pomisliti na njega kad vidim zvezdu padalicu.... I na kraju samo kako mi vec beskrajno, beskrajno nedostaje......
Ne sanjam ga još uvek često... stalno je prisutan... Odabraću jednu nedelju samo za nas dvoje.... Nisam jos uvek počela da tugujem, zapravo. Plašim se... da neću umeti da stanem. Plašim se da ne umem to. Osećam se kao tempirana bomba...

Danas sam kući, praznici, kuća i jelka okićena,mirišu kolači, Petar, Martina i Luka su tu, pokloni, posmatram kroz prozor, sunce, udišem vazduh, pijem kafu, fotografišem, upijam sve oko sebe....Apsolutno je veličanstveno! Danas je bio dobar dan. Nadam se da će ih biti još.... Znam. Kao što znam i da sledi dan za plakanje.. Čeka me iza ugla.

    

  I ewo opet...

po ko zna koji put za tobom placemo