8. pro 2015.

DANAŠNJI MUŽEVI






Za razliku od većine današnjih muževa koji manje-više žive pod neprekidnom istragom svojih samostalnih supruga, pravdajući se za svako zakašnjenje na ručak i izvinjavajući se za svaku popijenu čašu više, pokolenje naših očeva i dedova bilo je, verovatno, poslednje kome žene nisu smele ništa.
 





Kada bi se iko usudio da pita jednog predratnog ćaleta kada će da se vrati, gde je bio, s kim je bio i ko je sve bio tamo?
I najmanja krpa i najsitniji trgovčić i najsiromašniji činovnik bili su bogovi kad se vrate svojoj kući.
Sedali su smrknuto za astal i čekali da im se prvima sipa čorba.
Sećate li se kako ste trčali da ocu razvežete pertle?
Kada je spavao posle ručka tišina se spuštala ne samo na celu kuću, nego i na čitav kraj. Muva nije smela da zazuji.
U to doba, čini se, u kućama nije bilo svađa. Ako su se i svađali, roditelji su se svađali negde gde mi to nismo mogli da čujemo. Samo su majčine crvene oči odavale da se nešto desilo. Danas čak i nedorasle devojčice puše pred očevima, koji im kupuju cigarete. Mi smo morali da sačekamo da postanemo svoji ljudi, pa da tek onda zapalimo prvu cigaru pred ćaletom, puni straha da nam ne zvekne šamarčinu pred rođenom decom.
Možete li da zamislite svog pokojnog dedu kako vodi ljubav sa bakom i pita je: “Je li ti bilo lepo?”
Gospode: Da li je babi bilo lepo? Baš ga briga je li joj bilo lepo ili nije! Baba posle toga nije pisala psihologu u redakciju ženskog lista, da se žali na dedu. Kako su se voleli i gde, to će ostati zauvek misterija. Verovatno, uvek u dubokoj tami, ne gledajući se i ne govoreći ništa. Ljubav je bila tajna…
Danas je svako svoj psihijatar. Svi se psihoanaliziraju i broje orgazme.
Pa, ipak, čini se da su te žene bile mnogo srećnije nego današnje.
Njihovi muževi su ih poštovali na neki poseban način i plašili ih se više no što smo slutili, a one su se, mučenice, trudile da pred svetom ostave utisak da se one boje njih! To je bila samo maska, deo večite igre.
Kuća je bila tvrđava, a mi u njoj smo bili tim koji je čuvao svoje male tajne.
U vreme gladi, učili su nas, da kad idemo kod dobrostojećih rođaka u goste, odbijemo hranu, ma koliko je želeli, i kažemo: “Hvala, ne mogu; baš smo i mi to imali danas za ručak!” Đavola smo imali!
Ćale… Kako čudna, mekana reč u kojoj ima zaštite, strogosti poštenja i poštovanja za strpljivu upornost sa kojom su podnosili svoje sudbine, ne pomišljajući nikada da se žrtvuju za nas.
Zanimljivo, nikada nismo bili dovoljno dobri svojim očevima.
Istina, voleli su nas, ali to nam nikada nisu pokazivali stideći se, valjda, preterane nežnosti, koja im nije dolikovala. Tek kada su otišli iz naših života, slušali smo od njihovih prijatelja koliko su nas hvalili po kafanama i parkovima verovatno dosađujući drugima dok su pokazivali novinske isečke sa našim uspesima, koje su nosili uredno složene u izlizanim novčanicima.
by Momo Kapor

22. stu 2015.

Zbogom, prezime




           


Nikada nisam preterano razmišljala o tome šta ću sa svojim prezimenom kad se udam. Tačnije, nisam htela o tome da mislim.
Kad sam bila mala, svoje neuobičajeno ime i prezime za podneblje pod kojim sam odrastala nisam baš volela. Obično sam morala nekoliko puta da ponavljam kako se zovem, da odgovaram na pitanja da li je to ime ili nadimak. Međutim, kada sam malo porasla, shvatila sam prednosti imena i prezimena. Kada jednom čuju moje ime i prezime, ljudi ih obično zapamte. Ili ako ih ne zapamte, sledeći put kad se sa njima susretnu prisete da su ih ranije već negde čuli. Sviđalo mi se što sam među Jelenama, Ivanama, Milicama (što su sve imena mojih drugarica), ja bila – Mira.
A onda je došlo vreme da se udam i da smislim šta ću sa svojim prezimenom.
Foto: originalflash.com
Nikada mi se nije posebno dopadala ideja dodavanja prezimena. Mama mi je dala kratko ime baš da bi bilo jednostavno zapamtiti ga i potpisati se. Uz kratko prezime, to je bio pun pogodak. Dodati mu još jedno totalno bi pokvarilo koncepciju. Kada bi neko spomenuo (obično neki muškarac) kako ga živcira kad žene imaju dva prezimena u stilu “hajde, bre, odluči se”, uvek sam ih branila argumentacijom da nije nimalo lako odreći se svog prezimena i da uzimanje i muževljevog predstavlja odličan kompromis. I zaista to mislim, samo što mi to rešenje nije, u mom slučaju i iz gore navedenih razloga, prihvatljivo.
Da se razumemo, odreći se prezimena uopšte nije mala stvar. Svoje prezime nosim od kad znam za sebe. Svi moji dokumenti, diplome, sve gde sam ostavila pisani trag, sve je potpisano tim prezimenom. To je prezime deo moje ličnosti, mog identiteta. I sad treba da ga se odreknem. Da ga zamenim. Ili da mu dodam još jedno prezime. Kako ću to?
Istraživala sam opcije. Da zadržim svoje i pravim se blesava, nije mi se dopadalo. Ipak se udajem, želim da svi u budućoj porodici imamo isto prezime. Nemam nikakvo objašnjenje, nego to prosto želim. Da budemo jedna porodica, okupljena pod jednim prezimenom. Što implicira da je jedina opcija koja mi ostaje – da se odreknem svog i uzmem muževljevo.
Dugo sam o tome razmišljala. Moj tadašnji momak/sadašnji muž je potpuno liberalan po tom pitanju, sasvim mu je u redu da ja i isključivo ja odlučim kako želim. I tako sam razmišljala i razmišljala, misleći kako imam dovoljno vremena i ne znajući da ću već pri zakazivanju venčanja morati da se opredelim.

U jednom razgovoru sa tatom, iznela sam mu svoje nedoumice. Tata je tradicionalan i mišljenja je da treba da uzmem muževljevo prezime . Svako je pričao i gledao na istu stvar iz svoje perspektive.

Čekaj, stani, kako bre. A diplome, a pasoš, a lična karta, a svi moji radovi. Sve to sa jedne strane. A šta je sa druge?
Dolazimo kod matičara i zakazujemo venčanje. Žena me pita šta ću sa prezimenom, tek tako. Spremam se da joj kažem: “Izvinite, gospođo, ali ja još nisam odlučila”.
Ali istovremeno čujem sebe kako izgovaram: “Uzimam prezime.” Ona to zapiše, najnormalnije, kao da se ništa nije desilo.
Kad smo izašli, isti taj budući muž za tim svojim prezimenom me zabezeknuto gleda. Kaže, ništa mu nisam rekla. Fora je što nisam ni sebi rekla. Što sam, tek kad su te reči izletele iz mojih usta, shvatila da sam zapravo odluku donela.
Zato, zbogom, prezime.
Zbogom, lična karto, zbogom, pasošu. I prezimenu na diplomama i svim fensi dokumentima. Zbogom, zdravo mi ostajte.
Dobrodošao, moj novi identitetu. Identitetu u kom sam ja i dalje ja, ista ja. Samo sa još jednom dimenzijom – kao supruga. Ja ću biti nečija supruga, vratna žila glave porodice i majka jednog dana.
Pored svih andrmolja potpisanih mojim sadašnjim, uskoro devojačkim prezimenom, ja preuzimam sijaset različitih uloga, koje su sve vrlo važne. I koje ne brišu moj stari identitet. Kad sam shvatila da je u osnovi moje dvojbe zapravo strah da ću izgubiti identitet, te da to uopšte ne mora da se desi, donela sam odluku da uzmem prezime.
I shvatila sam da mi je ipak jako važno da kao deo svog identiteta nosim muževljevo prezime, kao simbol našeg zajedništva, kao simbol pripadnosti našoj porodici koju zasnivamo. PORODICI koju zasnivamo.
Sad da te pitam, ti što ovo čitaš. Šta ima važnije od toga?

28. lis 2015.

Eh,da je tuga snijeg...





Večeras, večeras je sve drugačije. Sam početak ovog dana je bio drugačiji, prate me neka čudna osjećanja od ranog jutra. Neka se sjeta zavukla u mojoj duši i u ovim prvim večernjim satima dok posmatram zalazak sunca sa svog balkona, taj osjećaj postaje još jači...intenzivniji. Moje misli lutaju traže uporno spokoj ali ga ne mogu naći... rađa se neki čudan strah koji se polako zavlači pod kožu. Nedostaje mi tvoj bracki zagrljaj večeras, zagrljaj u kome ću se skupiti poput mačeta i budna sanjati. Zagrljaj koji me ispunjava sigurnošću. Gubim se u svojim nemirima u mislima tamo gdje je bajka prestala. Želim zaspati u tvom naručju jer znam da sam tu zaštićena i voljena... Nedostaješ mi večeras do bola.











I ove noći poći ću kod Ljilje i tu bol podjeli ćemo zajedno...













25. lis 2015.

RODIO SE MALIŠA…







DANAS U 13,14 H, moje dete je rodilo dete, dečkića, teškog 3800 gr i 58 i nešto cm. Odlično su i mama i beba.
Razumete moju radost, jeeeeeee! Neka su mi zdravi i srećni, ljubi ih majka i baka! 😀 😀 😀





16. lis 2015.

obecala si da ces biti vecna









Obećala si jednom u detinjstvu da ćeš biti večna, otkle god se vraćali da ćemo te zateći, kao senku ispod kućne strehe, kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe da je nisi, kao ribarske žene, presedela na pučini gledajući; nije bilo bure ni brodoloma da nismo posle njih pored neba ugledali i tvoje lice. Gde god bismo se probudili, bila si u prozoru, ti i sunce; bila si nam uvek na dohvatu ruke kao voda, uvek kao vazduh prisutna i neophodna.
Obećala si nam da ćeš biti večna...




Za moju majku... jednom
 me neko pitao:
"Nedostaje li ti"...?
Nisam
odgovorila!...? okrenula
sam se, otišla tiho
šapnula... PREVIŠE!!!


6. lis 2015.

Suncokret…




Poput suncokreta…i ljudi podižu glavu i upiru pogled ka svetlosti..
Svetlost je ljubav..Ona je nežnost u neko skriveno popodne ,dok puštamo da nam miluje oči kroz zatvorene  kapke..
Slušam zvuke violine… u daljini mi se smese  beskrajna polja suncokreta..Zlatnih cvetova, koji su boju ukrali suncu..
Poderani  džepovi oblaka.. puni su zlatnih opiljaka ovog svetla,
a ko ume da se zagleda mnogo daleko i visoko…videće te iskrice u njihovim   mlecno  belim  pantalonama..
Nečija pažljiva ruka, zasadila je rajski vrt na zemlj i,
za sve nas …Samo treba gledati srcem…Opijati se lepotom
odežde onoga što nam je nadohvat oka..Oči vide mnogo dalje i više,
ako su osvetljene duhom  koji nema  medje,  kao nebo širokim i slobodnim..
Pustite da vam izrastu krila slezove boje..nosiće vas do kraja sveta..
Kraj je ujedno i početak..Savršenstvo kruga .Sunce je krug…i život.


Suncokret je savršenstvo kruga i sunceve pozlate..
Ako takav cvet imate pokraj sebe, ne dozvolite da mu klone glava
jer mu ne dajete dovoljno svetlosti…
Biće vam mračno ako ode  i odnese sjaj koji vas je
grejao i činio posebnim..
Cuvajte ono što vam je darovano od života..
Jednom izgubljeni sjaj ljubavi svog suncokreta,
nikada  ne možete  vratiti..
Volite  i pozlatite pogled   tom  oku.. u njemu je vaš lik..



by veshtichanstvena s Blog

2. lis 2015.

Srce



Uprkos neverovatnom napredovanju nauke i pojavi svih mogucih sredstava komunikacije- kada izgubimo nekog koga volimo beskrajno- jedini "aparat" za komunikaciju sa njim na onom svetu je SRCE


28. ruj 2015.

Moj brat bi danas napunio pedesetsedam godina







NEDOSTAJEŠ MI ...


" Dođeš ti meni u snove pa se ispričamo kao nekad, kao nekad se 

smiješ i opet odeš, i dugo još odzvanja taj osmjeh... Znam da sam

 budna tek kada mi suza niz lice krene..."  





Ćutim

 

Ćutim. Neki trenuci bili bi prazni kad bi ih ispunile reči. I ovako su bolni uprkos želji da u njih budu utkane samo lake sanje.
Ćutim. Nemir se trudim da od sebe same skrijem. Koprena sećanja danas suzu mami. Zbog nečeg što jeste i nečeg što nije.
Danas ne mogu ni da se pitam, ni da se nadam, ni da verujem. Na tren je ućutalo sve u meni, svaki damar. I neke lepote ćutim i čuvam samo za sebe. Možda u strahu da  se ne potroše.
Danas …. danas …. sve je postalo meka tišina, sve je ostalo samo ćutanje. Bože, kako ta ćutanja umeju da budu glasna, da vrište i dušu deru!
Ćutim jer samo tako se čujemo … najzad …. opet … makar na tren ...










25. ruj 2015.

„Radionice o javnim nabavkama“u organizaciji Narodne banke Poljske